BIOGRAFIJA FRANČESKO LIBETA
Frančesko Libeta je, po rečima New York Times-a,
„aristokratski pesnik na klaviru sa profilom i držanjem renesansnog princa“ (Matej Gurevič). Olivije Belami ga naziva (u Le Monde de la Musique) „naslednikom
Morica Rozentala, Buzonija i Godovskog“. Frančesko Marija Kolombo je pisao (u Corriere della Sera) o
„povratku elegancije […] za koju smo smatrali da je izgubljena u arhivima klavirskih interpretacija“. Za La
Tribune de Genève (Luka Sabatini) on je „kultna
figura“, za El nuevo País je „istorijski primer veštine“
(Rafael Poleo). Aldo Čikolini je o Libeti napisao: „najnadareniji izvođač svoje generacije“. Frančesko
d’Avalos mu je posvetio sva svoja dela za klavir solo. Paolo Izota ga je definisao kao „temeljnog muzičara i kulturnog pijanistu“ zbog „kombinovane slobode i
pijanističkog autoriteta, koji ga čine bez premca u
svetu“ (Corriere della Sera) i kao „najvećeg živog pijanistu“ (u Altri canti di Marte, Marsej, 2015.).
Izveo je u celosti kompozicije Betovena (trideset pet sonata, snimljenih 2020.), Hendla i Šopena, Godovskog (53 Studije o Šopenovim Etidama), Paizijela, Lista (Transcendentalne etide, Godine hodočašća), trenutno u prodaji za C&Co New Recording. Njegovi snimci su nagrađeni Diapason d’Or
od strane časopisa Diapason, „CHOC“ od časopisa Le Monde de la Musique, Raccomandé par Classique i Amadeus d’oro. Među rediteljima njegovih snimaka objavljenih na DVD-u su Bruno Monsežon i Franko
Batijato.
Studirao je komponovanje u Rimu sa Đinom Marinucijem i u Parizu sa Žakom Kasteredom. Pisao
je muziku za pozorište i film, akuzmatiku, kamernu
muziku, orkestarsku muziku. „Libeta, učeni kompozitor i pesnik“ (Paolo Izota za Corriere della Sera). Njegova
opera Opsada Otranta, smeštena na sceni u Apuliji i u Rimu, objavljena je na CD-u.
Dirigovanje orkestrom započeo je sa Albertom
Marijom Đurijem i Đanom Luiđijem Zampijerijem.
Dirigovao je simfonijskim, operskim (Don Đovani) i baletskim repertoarom (Krcko Oraščić, Uspavana
lepotica, Karmen).
Objavio je eseje o istoriji i estetici muzike, rekonstrukcije Madrigala, pisao je o operskom životu
na jugu Italije u sedamnaestom i osamnaestom veku.
O njegovoj knjizi „Muzičar u par decenija“, koju je objavio „Zecchini Editore“, Mario Kjodeti je napisao (u mesečniku MUSICA): „čovek enciklopedista, sa
znanjem koje deli ne sa puno muke, već sa najvećom sopstvenom radošću i radošću svojih čitalaca. Savršeni gospodin sa juga, sa neiscrpnom radoznalošću“.
BIOGRAFIJA FRANČESKO LIBETA
Sarađivao je sa dirigentima (Antonio Papano, Mark Andree, Mark Albreht, Gilbert Varga, Kristijan Mandeal), violinistima (Ajda Hendel, Ajlen Pričin, Masimo Kuarta, Đovani Anđeleri), igračima,
koreografima, i baletskim grupama (Karla Frači, Karlo di Lano, Đulio Galimberti, Stefanija Balone, Kristijan
Fageti, Balleto del Sud), pevačima (Ana Katerina
Antonači, Ernesto palasio, Marijela Devija), glumcima
(Alesio Boni, Mikele Mirabela, Marisa Laurito, Simona Markini, Alesandro Preciozi, Emilio Gutijerez Kaba), i brojnim kolegama pijanistima.
Bio je član žirija na međunarodnim takmičenjima
(„Busoni“ u Bolcanu, „Livorno“, „Premio Venezia“, „Horowitz“ u Kijevu, „Porino“ u Kaljariju, „BNDES“ u
Riu de Žaneiru, „Roma“, itd.).
Bio je docent na „Miami Piano Festival Academy“
(NSU muzej umetnosti u Fort Loderdejlu na Floridi).
Držao je kurseve klavira koje je organizovala fondacija „Paolo Grassi“ u Martini Franci.Bio je Umetnički direktor Akademije drevnih
instrumenata, koju u Briosku drži Američka fondacija „Patrons of Exceptional Artists“.
Osnovao je i organizovao „Miami Festival“ u Lečeu,
kao i počasni koncert za Artura Benedetija
Mikelanđelija u Val di Rabiju. Osnovao je udruženje „Nireo“, prvobitno aktivno kao diskografska kuća, koja
je realizovala kulturno-istorijske projekte (među
kojima je kolekcija trideset i jednog diska sa svim snimcima Tita Šipe), a koja sa Đorđom Manijem sada upravlja kolekcijom klavira od epohe Klementija i Erara, sve do instrumenata koje su redizajnirali i naslikali savremeni umetnici.