Frančesko Libeta je, po rečima New York Times-a, „aristokratski pesnik na klaviru sa profilom i držanjem renesansnog princa“ (Matej Gurevič). Olivije Belami ga naziva (u Le Monde de la Musique) „naslednikom Morica Rozentala, Buzonija i Godovskog“. Frančesko Marija Kolombo je pisao (u Corriere della Sera) o „povratku elegancije […] za koju smo smatrali da je izgubljena u arhivima klavirskih interpretacija“. Za La Tribune de Genève (Luka Sabatini) on je „kultna figura“, za El nuevo País je „istorijski primer veštine“ (Rafael Poleo). Aldo Čikolini je o Libeti napisao: „najnadareniji izvođač svoje generacije“. Frančesko d’Avalos mu je posvetio sva svoja dela za klavir solo. Paolo Izota ga je definisao kao „temeljnog muzičara i kulturnog pijanistu“ zbog „kombinovane slobode i pijanističkog autoriteta, koji ga čine bez premca u svetu“ (Corriere della Sera) i kao „najvećeg živog pijanistu“ (u Altri canti di Marte, Marsej, 2015.).

Sarađivao je sa dirigentima (Antonio Papano, Mark Andree, Mark Albreht, Gilbert Varga, Kristijan Mandeal), violinistima (Ajda Hendel, Ajlen Pričin, Masimo Kuarta, Đovani Anđeleri), igračima, koreografima, i baletskim grupama (Karla Frači, Karlo di Lano, Đulio Galimberti, Stefanija Balone, Kristijan Fageti, Balleto del Sud), pevačima (Ana Katerina Antonači, Ernesto palasio, Marijela Devija), glumcima (Alesio Boni, Mikele Mirabela, Marisa Laurito, Simona Markini, Alesandro Preciozi, Emilio Gutijerez Kaba), i brojnim kolegama pijanistima. Bio je član žirija na međunarodnim takmičenjima („Busoni“ u Bolcanu, „Livorno“, „Premio Venezia“, „Horowitz“ u Kijevu, „Porino“ u Kaljariju, „BNDES“ u Riu de Žaneiru, „Roma“, itd.). Bio je docent na „Miami Piano Festival Academy“ (NSU muzej umetnosti u Fort Loderdejlu na Floridi).